Valjanje robe iz Luganska

Pinterest LinkedIn Tumblr +

Dakle, Dodik je ministru inostranih poslova Rusije Sergeju Lavrovu prilikom dvodnevne posete BiH u čast dolazećeg praznika Svetog Nikole poklonio pozlaćenu ikonu Svetog Nikolaja Čudotvorca

Da je u diplomatskoj praksi bolje umeti čitati nego pevati, posvedočiće slučaj jednog građanina Beograda koji je skloniji da zapeva pesmu Mitra Mirića („Ne može nam niko ništa“), inače nezvaničnu himnu SPS-a, nego da pročita deklaraciju na kupljenoj ili ukradenoj robi. Naime, proteklih dana je pomenuti Beograđanin – koji je sticajem okolnosti predsedavajući član Predsedništva BiH, i koga predsednik Vučić u dobrom raspoloženju zove „Mile“ – izazvao ozbiljan diplomatski skandal. Dakle, Milorad Mile Dodik je ministru inostranih poslova Rusije Sergeju Lavrovu, prilikom dvodnevne posete Bosni i Hercegovini, u čast dolazećeg praznika Svetog Nikole, poklonio pozlaćenu ikonu Svetog Nikolaja Čudotvorca. I sve bi bilo u redu da na poleđini te ikone nije otkriven pečat koji govori o ukrajinskom poreklu pozlaćene ikone iz ranog 18. veka. Da je Mile Dodik pročitao na vreme šta to poklanja šefu ruske diplomatije do svega ovoga ne bi došlo, ali sada je kasno za ispravljanje, jer je greška već načinjena. Ambasada Ukrajine u Sarajevu uputila je protestnu notu ruskom Ministarstvu inostranih dela, Lavrov je objavio da vraća ikonu nazad darodavcu, kako bi Interpol utvrdio poreklo relikvije, kojom je Milorad Dodik želeo da još jednom potvrdi srpsko-rusko prijateljstvo na liniji Banjaluka-Moskva.

Postoji nekoliko logičnih puteva kojima je ova ikona iz Luganska mogla da dospe do Bosne i Hercegovine, ali zato samo jedan logičan put kojim je mogla da dođe u ruke Milorada Dodika. Naravno, mnogo je teže rekonstruisati njen put od Luganska do Sarajeva ili Banjaluke. Da li se to dogodilo a) nakon Oktobarske revolucije, b) Drugog svetskog rata, 3) tokom ratova devedesetih kada je mnogo ruskih dobrovoljaca ratovalo na srpskoj strani u Bosni, ili pak 4) u vreme ruske aneksije Krima, kada je mnogo srpskih dobrovoljaca ratovalo na ruskoj strani u Ukrajini. Po svemu sudeći, tačan odgovor bi mogao da se nalazi pod „c“, ali to će uskoro istražiti Interpol. Važniji je onaj jedan jedini put kojim je ikona dospela do ruku Milorada Dodika. On je jednostavan i svakako nelegalan. Da nije tako, ne bi se Dodik tako brzo razboleo od korone i nestao iz medijskog polja dok se diplomatska bura ne okonča.

Kako saznaju Novosti, koje prate stanje Milorada Dodika iz sata u sat, on je hospitalizovan u Univerzitetskoj klinici u Banjaluci. Dodik je, prema tom izveštaju, bio u samoizolaciji od 16. decembra kada je stupio u kontakt sa osobom pozitivnom na koronu. Dogodilo se to neposredno nakon odlaska Sergeja Lavrova iz BiH za Hrvatsku, gde će ga sustići reakcija Ambasade Ukrajine iz Sarajeva. Kada bi PCR test kao i prateća dijagnostika za koronu mogli da detektuju istinu o Dodikovom stanju, onda bi taj izveštaj glasio ovako: Predsednik je osetio određenu malaksalost, jer je uporno pokušavao da pročita šta to piše na fotografiji voštanog pečata, objavljenoj na tviteru, našta mu je ukazala Željka Cvijanović, te je pored te malaksalosti osetio još i jaku mučninu od sinoć, kada je konačno dešifrovao da tamo piše: „URSR. Narodni komitet za obrazovanje. Ukrnauka. Odeska regionalna komisija“. Zato je hitno hospitalizovan u UKC. Ono što je jako bitno, kaže izveštaj specijaliste, jeste da osim te malaksalosti od čitanja, te mučnine nakon saznanja i vrtoglavice od straha za svoju poziciju, predsednik se oseća dobro, nije priključen na bilo kakve aparate, osim na mobilni telefon, budući da svaki slobodan trenutak, između čestih vizita i terapije, koristi da bi se čuo sa Nikolom Kusovcem, saputnikom mnogih kunstistoričarskih ofanziva tokom ratova devedesetih.

„Budalaština“, poručio je Nikola Kusovac, otpočevši tako svoju stručnu ekspertizu, pošto je saslušao reakciju iz Ukrajine, kojom se tvrdi da je reč o „kulturnom dobru Ukrajine“. Kusovac, bivši kustos Narodnog muzeja u Beogradu, rekao je da se radi o „ikoni koja je, umetnički gledano, beznačajna, a tržišno vrlo skromna i to zbog okova koji je od srebra, ali vrlo rđave izrade, te da nema veliku vrednost“. Ako neko za tu ikonu, nastavio je Kusovac valjda misleći na Lavrova, „dobije 150 do 200 eura, taj je savršen trgovac“. Jezikom velikog procenitelja, Kusovac je nastavio da devalvira poklon ruskom šefu diplomatije, ističući da su se takve „bezvredne ikone proizvodile u velikim tiražima i da su se prodavale po ceni od nekoliko rubalja“. Kada su ga pitali koliko je takvih ikona postojalo, Kusovac je zbunio ceo svet svojom procenom. Po njemu, „takve su se ikone proizvodile u tiražu od 50 do 60 dnevno, a da je takvih radionica u Rusiji 18. veka bilo na hiljade“. Dakle, ako ih je bilo samo hiljadu, onda je za godinu dana moglo da se proizvede oko 22 miliona takvih ikona. Prema računici kustosa Kusovca, samo u 18. veku se proizvelo preko 2 milijarde takvih „niskobudžetnih“ relikvija na tlu carske Rusije, tako da ta jedna, koja je završila u rukama Milorada Dodika, nakon ratova, pogroma, revolucija, požara, moskovskih procesa, gulaga, glasnosti, perestrojke, Putina, aneksija, švercerskih kanala bez osiguranja umetnina, dakle ta jedina preživela ikona Svetog Nikolaja Čudotvorca iz Luganska na neki način sažima vrednost svih preostalih izgubljenih ikona. Kako stvari stoje, Kusovac greši jer bi Lavrov za tu ikonicu svakako mogao da dobije malo više od 200 eura, a da pritom i ne bude bogzna kako vešt trgovac.

S druge strane, za gatanje nad sudbinom Milorada Dodika, nije neophodna neka posebna matematika. Vreme silaska sa vlasti je počelo, samo je pitanje da li će u zatvor ili u „zasluženu“ beogradsku penziju. Slučaj „ikona“ samo je otškrinuo vrata korupcijskog sveta, crne berze i bezakonja koje vlada u njegovom delu bosanskog vilajeta. Ne bi čudilo da je ikona Svetog Nikolaja do Dodika dospela istim onim kanalima kojima se kreće i oružje, dakle preko ljudi poput zaboravljenog Boleta Stanišljevića iz Borika. Kalašnjikovi, ikone iz Luganska, droga, prljav novac – svašta protiče tim tokovima. Nekada ta roba ispliva u prostorijama neke sale za kulturne programe u Banjaluci, kao što je to bio slučaj u januaru 2012, na proslavi Dana Republike Srpske, kada je Tadić gostovao kod Mileta od Beograda, a nekada se pojavi ukradena ikona, kojom Mile želi da daruje šefa ruske diplomatije. Ali Mile slabo čita, radije peva, i sada mu je sva nada usmerena ka Beogradu i veštacima odavde, koji će po svaku cenu nastojati da spasu svog „redova Boldrika“, koji je toliko uprskao „srpsku stvar“ da mu ne može pomoći ni Sveti Aleksandar Čudotvorac, čija se digitalna ikona svakodnevno umnožava širom srpskog medijskog sveta otprilike u istoj razmeri kao analogna ikona Svetog Nikolaja u Rusiji 18. veka.

Peščanik.net, 22.12.2020.

Share.

Leave A Reply